Alexandrova metoda

   Najpoznatiji zapadni sistem terapije pokreta gde sopstveni nacin kretanja osveštavamo kroz koordinirane pokrete kako bismo izbegli nagomilanu napetost u mišicima.

   F. Matthias Alexander, rodio se u Tasmaniji 1869., poceo je razvijati svoju teoriju zbog problema na koje je naišao kao glumac i recitator. Zbog tendencije grcenja mišica na vratu i glavi, kao i hrapavog glasa koji je poceo ispuštati prilikom izvodenja, Alexander je poceo proucavati najpre na sebi promene koje se javljaju kada recituje. Buduci da mu lekari nisu mogli pomoci krenuo je sa samoispitivanjem. Stao je ispred tri ogledala ne bi li otkrio u cemu greši. Otkrivao je stvari o našim nesvesnim kretnjama postepeno. Na primer, primecuje da kada recituje nesvesno povuce glavu unazad i spusti bradu pri cemu se priklješcuje lariks koji opet dovodi do sužavanja grla (zbog cega bi mu glas postajao hrapav i bez snage). U pocetku mu se cinilo da sprecavanje tog grcenja nije moguce zaustaviti.

Medutim, s vremenom pojave su se demistificirale i pronaden je delotvoran sistem za uklanjanje posledica grcenja. Pragmaticno je insistirao na pravilnoj ravnoteži glave na vrhu kicme, te otkriva da je refleks glava-vrat najvažniji za sva strujanja u telu, bilo ono u stanju potpune opuštenosti i spoljnjeg ne delovanja ili u punom dinamicnom pokretu. Nakon deset godina istraživanja uspeo je vratiti svoj glas i rešio je probleme oko pravilnog disanja, držanja i onog što se u glumackom svetu naziva "prisustva" na sceni. Uvideo je da kod svakog pravilnog i uspravnog pokreta dolazi do finog izduživanja cele kicme koje pocinje laganim dizanjem glave od tela. Taj je pokret u njegovoj teoriji dobio naziv "primarna kontrola" i smatra se vrlo dinamicnim izduživanjem celog torza. To je svoje osnovno otkrice nazvao "Mehanizam primarne kontrole", te je smatrao da u trenutku kada su glava, vrat i kicma pravilno uravnoteženi do izražaja dolaze "refleksi protusile teže". Kroz svoj temeljan rad otkrio je da je vrlo teško steci osecaj za kinesteziju koji je opet potreban da bi se potpomogla ova intencija izduživanja u svakom pokretu. Naravno, to sve ukljucuje i disanje. To je i bio razlog zašto je radio na svojoj metodi obucavanja ljudi koji i nisu glumci, jer ono je  bilo namenjeno svima, zbog osecaja pravilnih kinestetickih doživljaja novog, pravilnog kontrolisanja tela, a koje je praceno potpuno svesnim sprecavanjem starog i iznimno štetnog telesnog ponašanja iz svakodnevne navike i rutine.  

   Alexanderova klijentela i sledbenici brzo su se proširili delom kontinenata i pozitivan glas o njegovim saznanjima nailazio je na vrlo dobar prijem u naucnim krugovima. Tako je 19 lekara 1937. godine potpisalo pismo, koje je bilo objavljeno u vodecem britanskom casopisu za medicinu "Lancet", u kojem traže od svoje struke priznanje i uzimanje u obzir pri medicinskom dijagnosticiranju Alexanderove spoznaje da se nacin na koji pacijenti koriste svoje telo odražava na cinjenicu kako im organizam funkcioniše.

   Tvrdio je da ukoliko se neprestano krecemo na nacin koji nam se cini štetnim i pogrešnim, nikako ne smemo odmah poduzeti radikalne i drasticne promene suprotne onima pre, te se odmah ispravljati u pravilan položaj. Trebamo pronaci uzroke krivog držanja i nacin na koji cemo to promeniti postepeno.    

Njegova je metoda punokrvno pocivala na praksi i iz vlastitog je iskustva znao koliko je teško promeniti vec ukorenjene navike. Alexander metoda ne koristi se u lecenju vrlo specificnih i konkretnih bolesti, medutim smatra se da pomaže pri rešavanju sledecih tegoba: stres i stanja uzrokovana stresom; umor; nesanica; uznemirenost; poremecaji disanja; bolovi u vratu, ledima i zglobovima; problemi cirkulacije, uzrujanost i depresija, hronicna napetost mišica i probavne smetnje.

   Popularnost ove metode, nakon pocetnog oduševljenja, malo je pala nakon smrti Matthiasa Alexandera 1955. godine. Danas je, medutim, ova metoda traženija nego ikada pre i dalja se istraživanja vrše u Americkom centru za Alexanderovu tehniku u New Yorku koji vodi Judith Leibowitz. London i New York glavni su centri u svetu, ali kvalifikovane instruktore možete naci u svakom vecem gradu Europe. Same seanse sa instruktorom traju oko 30-60 minuta pri cemu se voditelj koristi rukama u "navodenju ponavlja jednostavnu radnju kao što je podizanje i spuštanje na stolicu.

Vrh stranice