Covek u ogledalu

by Shawn Ray

Kao bodibilder od 17 godina jedino sam znao da zelim biti najveci i najbolji! U stvarnosti, postoji gomila vezbaca koji sanjaju isti takav san i onda krecu u ostvarenje tih svojih decackih snova, a ja sam jedan od njih. Kada sam rekao "najveci", mislio sam onoliko najveci koliko ja to mogu biti, a kada sam sanjao da sam najbolji, mislio sam najbolji na celom svetu, bolji od svih ostalih. Sa 21, samo 3 godine nakon sto sam podigao svoju prvu tezinu, pogledao sam se u ogledalu i video sam najboljeg nacionalnog bodibildera u Americi. Placali su me da budem na naslovnim stranama medjunarodnih casopisa dok sam putovao po celom svetu. Trazili su od mene da se pojavljujem na javnim skupovima i seminarima da bi objasnio kako sam uspeo da ostvarim moj san o tome kako postati najbolji.

Platio sam cenu nemanja drustvenog zivota dok sam studirao na koledzu i ziveo izmedju razvedenih roditelja na relaciji Placentia i Walnut California. Morao sam da organizujem moje vreme i sastavim moju ishranu u skoli kako bi mogao uzimati potrebne kalorije i proteine da bi se oporavio od vezbi pre i posle skole. Trenirao sam dvaput dnevno zbog malo slobodnog vremena koje sam imao da bi ubacio vezbe izmedju putovanja od kuce do skole. Jeo sam dok sam se vozio do skole i izmedju casova, moj tipicni dan bi se zavrsio sa dugim toplim tusiranjem negde oko ponoci, svake noci. Promene koje sam video u ogledalu terale su me da nastavim dalje dok sam pitao sam sebe , "Da li se isplati?" Najbolje sto mi se tada desilo je pobeda i dolazak kuci sa profesionalnom licencom na kojoj je pisalo "I.F.B.B. Professional Bodybuilder." Bilo sta manje, i moji snovi bi vise bili fantazija nego stvarnost. Sve u svemu, zrtvovanja u vidu lose hrane, zabava, vina i zena su se na kraju svega isplatila. Kada sam se tada pogledao u ogledalu, video sam sirovog, gladnog mladog lava koji je verovao da je svet njegova ostriga. Mogao sam pobediti i Davida i Goliata! Nista mi se ne bi moglo ispreciti na putu ako bi trenirao dovoljno snazno i jeo pravilno da bi pobedio najboljeg od najboljih. Medjutim, 12 godina kasnije dok sam odrzavao mojih 5 vrhunskih zavrsnica u 10 uzastopnih godina kao jedan od najboljih ali ne i najbolji, nije ono sto sam zamisljao u mojim snovima o sebi kao profesionalnom bodibilderu. Srecom, ja sam medju nekolicinom srecnih bildera koji zaradjuju za zivot radeci ono sto vole ali kao takmicar, treniram da pobedim, porazim i unistim.

Pogledam u ogledalo i zapitam sebe,"Da li se moja zelja za pobedom nekako izgubila zbog sistema koji odbija da se menja sa vremenom (sistem sudjenja i sudije)?" Da li je samo meni upalo u oci da jos od kada je Lee Haney postao Mr. Olympia prvi put u 1984, da svi sampioni od tada, pa nadalje i ubuduce moraju biti 181 cm i preko 113.5 kg zato sto je tako od kada sam ja prvi put ucestvovao na Mr. Olympia takmicenju 1988? Sesnaest godina Mr. Olympia takmicenja i svaki sampion je bio 181 cm i 113.5 i vise…. Cele moje karijere. Ako nista drugo, cini mi se da bi sa nekim starim sudijama i istim starim kriterijumima iz I.F.B.B., bio bi strpljiv da pronadjem snagu u gledanju mog napretka u ogledalu i nasao bi srecu u tome da budem najbolji za samog sebe. Tu lezi moja poslednja sreca kao osobe i atlete. Necu dozvoliti da mi sistem ili sudije oduzmu tu licnu srecu sa njihovim ocenama mog takmicenja, umesto toga radovacu se razvoju koji moram da podnesem, da bi izgledao i takmicio se najbolje za mene i Coveka u ogledalu! "Bolje je probati i propasti, nego propasti u pokusaju." Od toga se sastoje snovi!

Vrh stranice